Бара

Добро памтим онај страх из детињства.
Заобилазила сам баре,
особито оне свеже, после кише.
Можда нека од њих нема дно,
иако је личила на друге.

Коракнућу и изненада
потонути у дубину
и још дубље у дубину,
ка оним облацима што се огледају у њој,
можда и даље.

Затим ће бара пресахнути,
затворити нада мном,
а куда ћу ја, заувек затворена –
с криком неизнесеним на површину.

Тек касније, разумела сам:
све ружне згоде
не улазе увек у правила света,
чак и када би хтеле,

не могу се догодити.

В.С.