JA

Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu
I sav pripadam ovom velicanstvenom i tuznom krdu ljudi
Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure
Svojim rukama sam uvek gasio pozare
Znam dobro sta su rovovi i tenkovi
U velikim danima sam uvek ne obaziruci se otvoreno iznosio svoje najgore misli
I nisam se povlacio kada su dolazili da mi pljuju lice
Ziveo sam obelezena cela
Delio sam crni hleb i suze sviju
A kada je dosao red i na mene peo sam se na ratni brod
Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja
Tako sam se ukrcao na brod koji samo sto se nije potopio pod teretom ljudi
A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono zalopojke
Primao sam svoj deo gorcine
Nosio svoj krst nesrece
Za mene licno ovaj rat jos nije nikako zavrsen
Jer jos uvek se cerece udovi moga naroda
Usima prislonjen na zemlju dopiru mi jos uvek
Daleki strasni uzdasi koji prozimaju meso gluvoga coveka
Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oci
To ce biti samo za svagda
Ne zaboravite to
Istorija ovoga veka i uzasna rana vremena
Kuga i kolera skorbut ili glad
I krvava oranja u vojnim pohodima
I iskidane ruke na veslima galija
Covek i zena ismevani u njihovom govoru i u njihovim neznostima
Svaka velicina izvrgnuta ruglu i reci drsko sabijanje u usta
Svaka muzika vredjana
Svaki zrak svetlosti placen cenom ociju
Svako milovanje placeno secenjem ruku
Sve to najzad moze se uporediti sa izrazom moga lica
Sa drhtajem mojih ocnih kapaka
Grcenjem misica ispod koze mojih obraza
I pokretima moga tela

A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza
I sa groznicom koja me trese
I sa znojem moga cela
Postoji pod kozom moga lica i preplanule koze mog opsteg izgleda
Nesto drugo bez cega bih ja bio samo jedan kamen izmedju ostalog kamenja
Jedno zrno u psenici silosa
Jedan beocug mog licnog lanca
Nesto kao krv koja kruzi venama i oganj koji prozdire
Nesto kao na frontu ideja
Kao na usnama rec
Kao pesma u grudima
Kao bozanski nazreni dah zivota
Postoji ono sto je moj zivot
A postojis i ti tragedijo moja
Moje veliko unutrasnje pozorje
Ono nesto nezno iznad nas kada se zatvaraju nasa ulicna vrata
Jer tada zaokruzujuci se u zlatnom i snaznom krugu tisine

Uzdize se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese

L.A.